Понекад један споменик каже више од читаве књиге.
У Единбургу ће ускоро бити подигнут споменик др Елси Инглис, жени која је пре више од једног века напустила свој дом и стигла у Србију у тренутку када је нашој земљи била потребна помоћ.
Место није случајно.
Споменик ће бити на Краљевској миљи (Royal Mile), најпознатијој улици старог Единбурга, испред катедрале Светог Џајлса. То је улица која спаја Единбуршки замак и Палату Холируд, место којим су вековима пролазили краљеви, војници, научници, писци и путници из читавог света.
Управо ту сада стиже и једна српска прича.
Њен аутор у бронзи биће сер Александер Стодарт (Sir Alexander Stoddart), званични краљевски вајар у Шкотској, односно вајар краља Чарлса III.
А оно што овом споменику даје посебну тежину јесте чињеница да ће Елси Инглис бити прва жена која ће добити споменик на Краљевској миљи.
Није морала да дође
Елси Инглис била је лекарка и хирург у време када је та професија за жену била готово незамислива.
Када је почео Велики рат, основала је организацију која је окупила жене лекаре, медицинске сестре и друго особље спремно да оде тамо где је најпотребније.
Србија је била једно од првих одредишта.
У нашу земљу стигла је 1915. године.
Оно што је затекла било је далеко од свега што је познавала.
Болнице су биле препуне. Недостајало је лекова и медицинског материјала. Рат је доносио нове рањенике, а епидемије су односиле животе.
Пегави тифус био је један од највећих непријатеља.
Лекари су знали да их од болести дели само један тренутак непажње.
Елси Инглис је ипак остала са својим пацијентима.
Њене јединице радиле су у више српских градова, а када је дошло до повлачења српске војске, није пристала да једноставно напусти болесне и рањене.
У Крушевцу су она и њене сараднице остале са стотинама пацијената.
На крају су заробљене.
Али су наставиле да лече.
Тај поступак можда најбоље објашњава зашто је име Елси Инглис у Србији постало симбол пожртвовања.
„Српска мајка“
Није лако израчунати колико је људи спасла.
И зато није добро њеном имену приписивати произвољну бројку.
Сигурно је да су Болнице шкотских жена током Великог рата лечиле десетине хиљада пацијената, а њихове јединице у Србији помогле су огромном броју војника и цивила.
Инглис је временом постала много више од лекарке.
Постала је симбол жена које су дошле у Србију када је било најгоре.
Зато је у нашем народу остала позната као „српска мајка“.
Србија јој је захвалност исказала и једним од највиших државних одликовања.
Године 1916. добила је Орден Белог орла и тако постала прва жена која је понела ово српско одликовање.
Сада ће њен лик поново носити тај знак.
Овога пута у бронзи.
Две земље, једна прича
Можда је најзанимљивије то што ће се споменик налазити управо у Единбургу.
Јер када човек стане на Краљевску миљу, тешко је поверовати да је ова жена највећи део свог хуманитарног наслеђа оставила далеко од куће.
Али историја управо тако функционише.
Људи понекад оставе најдубљи траг тамо где никада нису планирали да остану.
Елси Инглис дошла је у Србију као лекарка.
Из Србије је отишла као њена хероина.
Више од једног века касније, Србија њену причу враћа у Единбург.
Овога пута не кроз књигу.
Већ кроз споменик.
Причу о Елси Инглис и другим мало познатим везама две земље бележи и документарни филм „Раме уз раме“, који се ради у британској продукцији и посвећен је односима Србије и Уједињеног Краљевства.
Филм, поводом 110 година од Великог рата, отвара странице историје које су временом остале у сенци.
А прича о Елси Инглис једна је од њих.
Јер понекад није потребно да се две земље сретну за преговарачким столом да би постале блиске.
Довољно је да један човек пружи руку другом.
А Елси Инглис је Србији пружила руку онда када нам је била најпотребнија.
Бојан Т. Драгићевић
Фотографије: Бојан Т. Драгићевић