Kažu da mostovi spajaju dve obale a spajajući obale, spajaju i ljude. Tamo gde nije bilo puteva i mostova skele su dugo bili prevozno sredstvo na rekama , sa kojima se prevozio teret i ljudi sa obale na obalu. Sa izgradnjom puteva i mostova skele gube bitku. Nekada ih je na jednoj reci kao što je to bila Zapadna Morava bilo na svakih desetak , pa i manje kilometara. I održale su se dugo. Bogdanjska skela, Medvedjanska skela, Selištanska skela, predale su se tek dvadestih godina ovog veka, pod velikom izgradnjom mostova i nadvožnjaka na Moravskom koridoru.
Kroz istoriju mostovi su se gradili i nastavljaju da se grade sve veći i višlji u nekada nepristupačnim terenima i na sve većim rastojanjima. Nekada drvene ćuprije, menjali su kameni mostovi, a njih gvozdeni železnički. U drumskom saobraćaju bez njih se ne može. Neki su samo nužno zlo, a neki su pravi gradjevinski izazovi i izraz vanvremenske lepote i divljenja. Most na Djurdjevića Tari , zidan od 1937 do 1940, tada najveći most u Evropi i danas je u širokoj upotrebi a iznad svega turistička atrakcija.
I nešto novijeg datuma most Moračica, na auto putu Bar Boljare , koji će povezati Srbiju i Crnu Goru, najvišlji je most na prostoru bivše Jugoslavije, gradjen na betonskim stubovima, jer su jedino tako graditelji mogli da savladju nepristupačni teren.
